"Svaki uspeh počinje sa odlukom pokušaja"

“Rođen sam u toj strašnoj 1999-oj godini. Kako bi bili sigurni da ću se roditi živ i zdrav, na bezbednom mestu, moji roditelji su napustili selo Kraishte odakle potiču moji koreni, u nadi da ćemo se vratiti kada se vreme stabilizuje. Nažalost, povratak u Kraište je bio nemoguć, tako da smo se preselili u Suhodoll / Suvi Do ,selo u blizni gde i sada živimo. Sa moje tri godine selili smo se mnogo puta po gradovima u Srbiji i Crnoj Gori. Od roditelja nikada nisam čuo reči mržnje prema Albancima, šta više, najbolji prijatelj moga oca pre, za vreme i posle rata bio je Albanac. Bez obzira na situaciju roditelji me nikad nisu učili da živim sa mržnjom, ali vreme u kom sam se rodio i odrastao, naučilo me je da živim u strahu. Nisam imao savršeno detinjstvo, valjda je to tad bilo normalno. Dok su naši vršnjaci živeli slobodno i provodili vreme napolju, mi smo sedeli u kući, očekujući odjek sledeće bombe, bojeći se da neki metak ne zaluta. Možda smo bili mali, ali sećamo se pucnjave koje su prekidale našu igru, međutim, nekako smo bili naviknuti na to. Možda i zbog drugačijeg pogleda na događaje, dok si mali misliš da se ništa loše neće tebi desiti, zato što si dete, a deci se valjda to ne dešava.

Sve to, kao i veliki broj ljudskih žrtava, spaljenih domova, crkvi, proteranih ljudi i različitih sukoba, formirala su negativnu sliku u mojim očima. Ne mogu da kažem da sam mrzeo Albance, ali strahovao sam. Mislio sam da se iza svakog ugla krije neko i čeka na sledeću žrtvu, koja će bez razloga završiti život. Iako roditelji nikada nisu govorili loše o drugima, okolina je dosta uticala na formiranje mog stava. Pesme, emisije, filmovi,stihovi, parole koje su iznosili i veličali mržnju, bile su sastavni deo našeg života. Bio sam dete, i nedovoljno zreo da razmislim pre nego što stvorim mišljenje o nekom. Sećam se svog prvog odlaska u Lipljan, grad u čijoj blizini živim. Koračao sam ulicama i u svakoj osobi sam video neprijatelja. A onda se desilo nešto što je mnogo uticalo na mene. Jedan čovek je pozvao mog oca. Iz njihovog razgovora shvatio sam da je to Albanac, iz istog mesta odakle je i moj otac. Dugo su pričali... Iako nisam razumeo nijednu reč, video sam prijateljski odnos izmedju njih dvojice, bez obzira na situaciju. Taj čovek me je naveo da razmislim o svemu. Shvatio sam- nama je neophodan mir ! Želeo sam nešto da uradim...ali ko bi poslušao dete? Moja želja počela je da se ostvaruje pre sedam godina. Tada su u naše selo došli članovi organizacije World Vision i formirali klub "Kids for Peace", u koji sam se odmah učlanio. Na početku sam se bojao kako će sve to funkcionisati? Da li ću moći da se družim sa Albancima? Rekao sam sebi "ako ne probaš nećeš ni uspeti"! Zatim su usledila prva prijateljstva, aktinosti, postepeno smo strah terali smehom i zabavom.

Zahvaljujući organizaciji prvi put sam otišao u selo mojih predaka. To je za mene bio neverovatan osećaj. Za strah smo više i zaboravili, i svi željno očekujeno sledeće aktinosti.

Međutim...stalno se susrećem sa kritikama. Uglavnom su to pozitivne kritike.

Ivestan broj mojih drugova mi se dive, nekad im čak bude i krivo što ne mogu da nam se pridruže u aktivnostima. Bude im žao kada kažem da u njihovom mestu ne postoji klub, i to je razlog zašto ne mogu da se uključe u našu misiju. Negativnih kritika je manje, i to su uglavnon rečenice "kako možeš da se družiš sa njima, znaš šta su nam sve radili?" ili "moliimm?! Spavao si u isti hitel gde i Albanci, ti nisi normalan!"

... Stalno pokušavam da im objasnim da su ubijanja bila obostrana, da ono što se dešavalo nama dešavalo se i njima i da mržnjom ne možemo ništa postići.

Moja najomiljenija aktivnost je "Letnji kamp". Na kampu uvek ostajemo po nekoliko dana, dobro se zabavimo i naučimo mnogo toga, kako od trenera na predavanjima, tako i jedni od drugih. Za sedam godina aktivnog učešća nikada se nismo posvađali niti uvredili jedni druge, što je i dokaz u napretku obe zajednice. Zato mislim da je važno da nastavimo u ispunjavanju naše misije , suočimo se sa prošlošću za bolju budućnost. Znam da zbog svih dešavanja nisam kriv ni ja, ni moji drugovi, već neko sasvim treći. Mi sami kreiramo naše živote, prema tome oni mogu biti najbolji i najgori. Ako dozvolimo pozitivnim mislima da nam priđu, i "zagrlimo" mir kao jedinu životnu opciju, živećemo punim životom.

Ljudi često teže da promene zajednicu, ali ne shvataju da je problem u njima, i da treba početi od sebe.

Današnji svet je reflekcija nas samih, nemir u ljudima znači nemir u svetu, nerazumevanje u ljudima znači i nerazumevanje u svetu. Ono što sam naučio u World Vision je da nisu svi ljudi isti, postoje dobri i loši Srbi, kao i dobri i loši Albanci. Iako smo dve potpuno različite nacije, sa različitim jezikom, kulturom,običajima, navikama...mi radimo kao velika porodica, a porodične veze su neraskidive, i uspevamo u našim zalaganjima.

Možda izgleda da mi kao deca ne možemo uraditi mnogo toga za mir u svetu, ali naš položaj ne umanjuje našu moć.

Nadam se da ćemo nastaviti bar istim, ako je i većim tempom i željom, i da ćemo prikupiti što više članova i napraviti našu veliku "brigadu mira" koja će izgraditi lepšu i bezbedniju sredinu ispunjenu mirom,ljubavlju i radošću, za doček novih generacija.”- Filip.